Kad god neko spomene reč ljubav svi reagujemo pojačanom pažnjom. Možda će novi sagovornik konačno reći nešto dragoceno što nismo pre saznali. Slutimo da nismo dokučili sve tajne sveta ljubavi. S druge strane, nekako smo se zasitili od prečeste upotrebe reči ljubav koju razni kvaziumetnici i kvazinaučnici tako lako uzimaju u usta. Zato malo strpljenja, molim.
U odnosima među ljudima ljubav treba da je stanje jedinstva, u kome nema podele na Ja i Ti. Postoji samo Mi. Druga odlika istinske ljubavi je širenje njene esencije na nove prostore i obuhvatanje novih individua njenim dahom. Morate priznati da ste retko nailazili na takve osobeu koje pogledate sa nepoverenjem, a one vam uzvrate toplim pogledom. Izuzetne su, veoma retke individue kojim se obratite neodmerenom rečenicom, a one vam uzvrate osmehom, bez ironije i još sa rečima podrške. To su osobe koje ne prave razliku između Ja i Mi. I zato nam je lepo u njihovom društvu. Kako nam nedostaje takvo društvo! Iako mnogi od nas nisu nikad iskusili atmosferu podrške društva koje živi u istinskoj ljubavi, opet nam se čini, mora negde da postoje ljudi koji ne igraju reket igru sa osećanjima i mislima umesto teniske loptice.
Prikrivena stvarnost
U svakodnevnom životu istinska ljubav je retka kao redak dragoceni metal. Osnovni regulator međuljudskih odnosa u svakodnevici je sukob u raznim formama, tek prožet nečim što se zove ljubav. Ali ni to što se tako zove nije ljubav. Gledali ste, ako niste, pogledajte trodimenzionalne slike. Ako ih posmatrate dvodimenzionalno, svakidašnjim pogledom vidite neke šare i oblike i mislite da je to sav prizor. Ako pogledate "trodimenzionalnim" pogledom vidite sasvim druge, sakrivene oblike. Tako se isto dešava kad pogledate u sliku ljubavi svakidašnjeg života. Spolja izgleda kao prava, istinska ljubav. Tek ako se na ispravan način zagledate u nju vidite sasvim druge oblike umesto ljubavi. Vidite ravnodušnost, ljubomoru, posesivnost, ucenu, kalkulaciju ili neki drugi surogat ljubavi. Ne znam kakvo je vaše svakodnevno iskustvo, tek meni se čini da je kalkulacija osnovno obeležje većine odnosa u društvu.To je kalkulacija trgovačkog mentaliteta u kome je dominantna ideja – "Ja ću učiniti tebi, a ti pamti pa mi vrati istom merom." Gotovo sam siguran da bi većina ljudi rekla – "Pa to je u redu, šta fali takvom stavu?" Taj stav je ispravan u trgovini materijalnim vrednostima i traje hiljadama godina, ali nevolja je što se on proširio na duhovnu sferu ljudskog života u kome trebaju da vladaju drugačiji principi odnošenja čoveka prema čoveku.
U trgovačkim odnosima funkcioniše princip uslovne ljubavi: koliko daš, toliko ćeš i dobiti. Sa takvim stavom, možemo nekoga i mrzeti, možemo da ga ne poštujemo i da ga se plašimo, ali terani nekim svojim materijalnim potrebama i dalje ulazimo u poslovne odnose razmene materijalnih dobara. I to funkcioniše. Naravno bolje bi bilo da se u trgovačkoj razmeni poštujemo,volimo i podržavamo, ali nije neophodno. S druge strane, postoji dimenzija međuljudskih odnosa u kojoj ne bi trebalo da vladaju odnosi trgovačke razmene.To je dimenzija učenja i saznavanja, vaspitavanja, igranja, zabave i kreativnog izražavanja i prožimanja osećanja.To nije dimenzija materijalnog postignuća već sfera duhovnosti koja nije tako opipljiva i konkretna, ali zato jednako realna i tražena. U duhovnoj sferi treba da funkcioniše bezuslovna ljubav: daješ bez prestanka, bez zahteva da ti se vrati istom merom. Kada majka daje svu pažnju i negu svome detetu to je primer bezuslovne ljubavi. Kada poklanjamo drugima svoju pažnju, podršku, lepu reč i toleranciju, bez oklevanja da nam se vrati istom merom, to je bezuslovna ljubav. Osnovna karakteristika bezuslovne ljubavi je da sama sebe umnožava, proizvodi u sve većim količinama, na zadovoljstvo obe strane, bez napora ili iscrpljivanja svoga bića.
Egoizam na sve strane
Bezuslovna ljubav proističe iz obilja, iz unutrašnjeg osećaja da raspolažemo sa neiscrpnim rezervoarom strpljenja prema nečijim zahtevima,nežnosti u ophođenju, dobronamernim rečima,iz dubokog razumevanja da je tako ljudski boriti se za svoje mesto pod suncem. U njoj nema surovog takmičenja i laktanja da bi se dokopali zamišljenog cilja. U njoj se uvek vodi računa i o onom drugom,kako se on oseća i šta mu treba. Uslovna ljubav proističe iz siromaštva kada osećamo nedostatak nečega pa ga po svaku cenu želimo imati. Uslovna ljubav liči na glad koju lav oseća prema antilopi dok je juri po preriji. On je toliko "voli", ali umesto onog čarobnog Mi ostane samo jedno sito Ja. U svojoj gramzivoj zaslepljenosti sebični ljudi i ne vide da nisu u stanju ljubavi sa svojom okolinom. Deklarativna majka voli svoje dete samo ako ispunjava njena očekivanja, na primer da bude odličan đak u školi iako mu njegove sposobnosti to ne dozvoljavaju. Ili, ljubomoran muž bije svoju suprugu, koja u restoranu znatiželjno pogleda nekog drugog muškarca, a sebi daje za pravo na izlete. Prijatelj voli svog prijatelja, zato što je bogat, ili je na značajnoj političkoj funkciji, ili zato što ima lepu i zgodnu suprugu. To su surogati ljubavi. Iz ovih i sličnih primera možemo videti da je osnovno obeležje takvih odnosa slepi egoizam sa jedne strane i nesvesna naivnost sa druge strane. Jedno bez drugog ne funkcioniše i ne može dugo trajati. Samo zbog zajedničke povezanosti takav odnos spolja liči na ljubav ali u sebi krije zametak budućeg velikog konflikta sa pogubnim bolom za obe strane.
Svaka uslovna ljubav, koja u stvari i nije ljubav se neminovno pretvori u jednom trenutku u sukob. To se događa zato što je skriveni kriterijum takve ljubavi ego satisfakcija. Drugim rečima, ugovor o ljubavi prestaje da važi, kad se jednoj strani u odnosu učini da ne dobija onoliko koliko joj treba, optužujući drugu stranu za odustajanje od starog odnosa.Tada se pokazuje pravo lice lažne ljubavi. U njoj postoji glad za satisfakcijom koja proističe iz unutrašnjeg osećaja ličnog siromaštva. U takvom stanju drugi nam trebaju kao izvori energije, inspiracije ili hrane da utolimo nezasitu glad, koja doduše nije kao u lava, ali princip odnosa je isti. To je tako rasprostranjena i u vremenu i u prostoru pojava , da se prihvata od ljudi kao normalno stanje međuljudskih odnosa i regulator društvenih vrednosti.Trener voli najboljeg takmičara u sportu, a učitelj svoga đaka koji najlakše savladava njegove zadatke. Njihov uspeh doživljavaju kao i svoj. Sveštenik voli vernika koji ne sumnja, ne proverava saopštene formule i ne postavlja nezgodna pitanja. Predsednici kompanija, ili država najviše vole saradnike koji ne protivreče i koji čak udvorički prihvataju sve što njihovi idoli plasiraju pa makar se svet rušio nasuprot tome. Patrijarhat je obrazovan sa idejom da se ozakoni vladavina muškaraca nad ženama koja eksploataciju smatra prirodnim stanjem, od seksualne eksploatacije, preko radne, do najšire, socijalne.
Prošlo je mnogo vremena od robovlasničkog doba, kada je rob sasvim iskreno od strane vladajuće kaste, tretiran kao instrument za upotrebu i to mu se svakodnevno otvoreno stavljalo do znanja. Moderno doba je i dalje robovlasničko, samo što se više ne saopštava robovima da su to što jesu. Eksploatacija je suptilna, upakovana u šarene pakete ljubavi u kojim nema ništa. Ali zato ratovi čoveka sa čovekom ostaju i dalje kao trajno i prirodno obeležje života. Kada gledate dnevnik na televiziji, da li ima drugačijih vesti od sukoba, krađa, ubistava, zemljotresa, poplava i požara? Sve je u sukobu. Svako sa svakim. Čak je čovek u sukobu sa prirodom i obrnuto. Gubimo nadu da je uopšte moguće živeti u ljubavi sa bližnjim i daljnjim oko sebe. I Isus je, dok su ga raspinjali na krst u momentu posumnjao u bezuslovnu ljubav i zavapio "Zašto Bože?" Odmah zatim razumeo je i zahvalno izustio: "Neka bude volja Tvoja!"Ni mi, svakodnevni, obični ljudi, kao pojedinci nemamo veći izbor u životu. Ili ćemo živeti u večnom sukobu sa okolinom potkopavajući svoju ljudskost, ili ćemo, kao Isus zakoračiti na tlo bezuslovne ljubavi, uvereni da nas ona vodi u harmoniju sa drugim ljudskim bićima, čak i onda kad nam se uzvraća neljudskim postupcima.
Srećko Lazić
Нема коментара:
Постави коментар