«Čovek se može tri puta roditi u jednom životu:
Prvi put iz materice svoje majke,
Drugi put iz materice društva i
Treći put iz materice svoga ega»
Bez strasnih interesovanja i ljubavi prema nekom zanimanju u životu ne može se u punoći živeti. Ima ljudi koji odlaze na pecanje, a neki drugi na pijace, kafane ili sportske utakmice. Ima i onih koji, mada ne vole televiziju, tope vreme pored ekrana, gledajući druge kako žive svoje živote. Sve njih ipak povezuje zajednička osobina: pasivno primanje života. Kako ljudi stare njihova se srca polako ispunjavaju bolom, rezignacijom i besmislom. Da bi amortizovali svoj bol omamljuju se preteranim spavanjem i prejedanjem, kao jedinim kanalima radosti trajanja što se život zove. Ima i onih koji svoju patnju blaže u alkoholu ili nekoj drugoj vrsti narkotika, mučeni još i osećanjem krivice zbog osude većine koja lažno ističe superiornost svog vrednosnog sistema. Realnost je sasvim drugačija. Skoro svi se mi povremeno pitamo kada je to iscurilo vreme radosti i strasne nade. Nije čudo što odrasli zavide deci kad ih vide kako radosno jure po parku i hrabro idu iz avanture u avanturu novih iskustava, jer odrasli tako ne žive. Kao što reče Antoni De Melo, život je ono što nam se događa, dok smo mi u glavi zaokupljeni nekim drugim planovima.Takav život zaista nema smisla, ako ga sagledavamo u
rasponu od sedamdesetak godina koliko u proseku čini život čoveka na ovoj planeti. Neka velika tajna krije se u tom čudnom raskoraku između naših želja za stvaranjem i onoga što se stvarno dešava na polju našeg izražavanja. Nema čoveka koji ne voli da stvara. Svako ljudsko biće se iskreno divi piscima, vajarima, kompozitorima, sportistima. Šta je to nego priznanje sopstvene želje za nesputanim izražavanjem. Odakle ta nemoć stvaranja ?
Rođeni u bolu
Da li ona ne potiče još iz vremena rađanja, iz prvih bolnih fascinacija prilikom dolaska na ovaj svet u kome je patnja rastopljena i sveprisutna kao so u okeanu? Francuski akušer Frederik Lebojer je želeo da dokaže da patnja umanjuje ljudske kvalitete i sposobnost izražavanja, još od prvih dana rođenja. On je žene porađao na netradicionalan način. Bebe su na svet dolazile u krajnje nestresnim situacijama i uslovima. Porodilišta su imala optimalnu temperaturu i minimalnu buku u prostoru. Pupčanu vrpcu je presecao tek kad ona prestane da pulsira dok beba leži na telu majke. Nema šamaranja po guzi bebe, nema grubosti, hladne ili vrele prve vode u kojoj se kupa. I neki drugi akušeri su primenjivali iste postupke i na osnovu iskustva su tvrdili da su tako rođena deca emocionalno stabilnija, pametnija, manje podložna bolestima i kasnije uspešnija od dece rođene u drugačijim uslovima. Bez bozira na patnju koja nas prati od prvog krika, postoje mnogi stvaraoci koji su bili vrlo uspešni iako su nosili u sobi neizmerni bol. Ali to nije dokaz kako patnja podstiče kreativnost, niti dokaz da patnja ne sputava stvaralačko izražavanje. Nema čoveka koji nije doživeo bol. Svako od nas zna kako bilo koji bol tela ili duše zatvara delimično, više ili manje kanale izražavanja bića. Bol koji nas zadesi uvek nastaje u sadašnjosti. Sa vremenom, kada ostane u prošlosti on se pretvara u strah od ponavljanja bola. Strah je senka bola. Na taj način on postaje trajni mehanizam zatvaranja pred izazovima koje život svakodnevno pred nas postavlja. Taj proces zatvaranja se dešava kod većine ljudi od momenta rađanja i ne prestaje celog života.
Pošto deca u ranoj mladosti nisu prepunila svoj rezervoar bola, za njih važi, po opštem slaganju odraslih da su spontana, veoma radoznala i da obožavaju igru u svakoj formi. Za njih se kaže da su bezazlena, što znači da su njihova srca više izvori dobronamernosti, nego zlobe upućivane drugim osobama. I kada su agresivna, brzo izlaze iz negativnih osećanja i praštaju jedna drugima. Međutim, kako odrastaju rezervoar bola se sve više puni jer intenziviraju bolne društvene kontakte, i sve ređe prazni, jer društvo osudom nasilja sprečava širenje sukoba. Strah od društvene osude ili vrednovanja kao suptilne forme osude, je jedan od najdublje ukorenjenih ljudskih strahova.On parališe skoro svaku ljudsku kreativnost, pogotovo onu koja se neposredno odvija pod budnim okom javnosti. Trema kao specifičan vid socijalnog straha je široko rasprostranjena. Ona je prepreka razvoju ljudskih potencijala. Kada je taj strah tako jak i vidljiv u osobama koje se bar usude da javno nastupe, koliki li je u ljudima koji nikad nisu smogli hrabrosti da okolini pokažu šta znaju i šta žele? A takvih je najviše. Zašto se ljudi boje društvene osude? Deluje apsurdno ali svaki čovek je lično odgovoran za svoj strah, a ne društvo. U baš svakom čoveku je ugrađen mehanizam takmičenja ili suprostavljenosti drugim ljudima. Iz takve predispozicije rađa se neprijateljstvo čoveka prema bližnjem svom. Pošto se drugi doživljavaju kao protivnici ili suparnici koji ugrožavaju lične interese u borbi za opstanak, njima se pripisuju nesaradničke namere ili zlonamernosti. To je poznati mehanizam projekcije svojih motiva drugim ljudima koji se izražava kroz protivrečnu misao – «nisam ja njihov protivnik, nego su oni moji protivnici».
Strah je senka ega
Kada čovek misli nešto ružno o drugima ili preduzima neprijateljski akt protiv njih, sve te akcije, kao posledicu, u svom autoru proizvodi strah od osvete. Pošto je sebičnost konstanta u ljudskom životu i agresivnost je stalna aktivnost u međuljudskim odnosima. Agresivnost uvek rađa strah. Zato je strah stalna tamna strana bilo koje ličnosti. Mi dišemo strahom u ovoj ili onoj formi. Nemir, strepnja, briga, očaj, mržnja, kritikovanje, reuma u kostima, bol u želudcu, svađa, misao – «baš mi se ne dopada» , sve su to forme straha koje se materijalizuju u obliku otelotvorenog bola. Strah je naša druga priroda koji reguliše sve naše postupke i stilove življenja. Strah od bližnjeg svog određuje naše ponašanje i izbor socijalnih vrednosti prema kojim se orijentišemo i usvajamo ili odbacujemo. Najveći broj ljudi nikada ne prevaziđe socijalne strahove, što znači da se faktički nikad ne rode iz socijalne matrice. Odlaze iz ovog života prazni ili neispunjeni, sa gorčinom neispunjenih želja iz potaje. Kada gledate vitku gimnastičarku kako neustrašivo leti kroz prostor, ne možete a da joj se sa zavišću ne divite. Ko ne bi želeo da bude jedno sa svojim telom i svojom željom? Zuzana Halupova, u svetu poznati slikar naivac, izrazila je u boji i slici skoro sve želje svoje duše i deli tu radost sa svetom. Ko ne bi želeo da bude stvaralac u sumorne kišne dane, kada su prijatelji otišli ko zna gde? Karneval u Riu je idealna prilika da ljudi oslobode sve tenzije u duši i telu i postanu jedno sa muzikom i ritmom. Ko ne želi da pulsira u ritmu Univerzuma? Čuveni uzgajivač čudesnih novih sorti biljaka, Luter Burbank je bukvalno komunicirao sa biljkama. Iz njihove uzajamne ljubavi nikle su čuvene sorte Paradoks oraha, nektarina Burbank i razne druge biljke. Ko ne bi želeo da ovlada «nemuštim» jezikom za sporazumevanje sa živim svetom? Šta nas sprečava u kreativnom izražavanju i komunikaciji sa svetom koja nas neprestano obogaćuje? Samo strah! Strah! Strah!
Ne možete se osloboditi straha i ući u svet kreativnosti dok ne razumete taj začarani krug Ja-Ti. Ja je ja. Ti je društvo, neko drugi. Dokle god za svoje nevolje proglašavamo krivim društvo, dotle ćemo se kovitlati u tom začaranom krugu. Društvo je samo površina, ekran na kojem projektujemo sve svoje mane, slabosti i zablude. Ja je jedini vinovnik svih osobenih neuspeha. Ko to shvati rodio se iz materice svoga ega. Ko to shvati, tek tada može reći da se zaista rodio. Tek onda se začinje istinska kreativnost. Čovek okovan strahom ne može biti kreativan. Prisilan rad iz straha nije stvaralaštvo. On je mučenje i lagano odumiranje. Sve bore na našim licima govore o toj lagano nadolazećoj smrti kojoj se ne umemo suprotstaviti. Taj nevidljivi neprijatelj koji nam lagano oduzima vitalnost sa godinama je baš zato nevidljiv jer je naš proizvod, u obliku straha od javne osude. Mi se plašimo osude jer smo unapred osudili druge. Mi smo druge unapred proglasili svojim neprijateljima i sasvim je prirodno što se plašimo osvete. Svet je za nas bojno polje borbe na život i smrt, na pobedu i poraz, na uspeh i neuspeh, na «ja sam bolji od tebe». Tek kada počnemo da živimo život ljubavi, bez pritajenog motiva takmičenja i pobeđivanja, što znači ponovo se roditi, ovaj put iz materice svoga ega, tek tada smo otvorili svoje kanale stvaralaštva i izražavanja sebe.
Život je obilje
Onda neće biti nikakvih problema. Kada kiša danima lije uzećete svoj kišobran i smireno lutati brdima ili ulicama i pronaći lepotu u sumornom danu. Možda ćete želeti da naknadno izbrišete strahove svoje mladosti i upišete se u plesnu školu standardnih plesova. Zašto ne biste sa svojom decom ili decom iz ulice odigrali po neku partiju basketa, bez straha da ćete ispasti smešni? Nikad nije kasno upisati neku višu školu, fakultet ili početi pisati pesme i slikati. Tolstoj je u devedestoj počeo da uči japanski jezik. I u tim godinama možete udahnuti život novim biljkama kao Burbank. Što ne biste sadili ruže i drveće ispred svoje zgrade? Možda nemate zimski bazen, ali izazov je okupati se u zaleđenoj reci. Možete sve raditi pod kapom nebeskom, kada niste motivisani namerom da druge povredite. Igrajte šah. Učite strane jezike. Vozite bicikl. Idite u pozorište ili bioskop, baš kada vam se ne ide. Učite svirati gitaru. Pevajte, bez obzira na sve blokade vašeg grla. Idite u manastire i upražnjavajte tihovanje. Da li ste se ikad zapitali šta je to Radiks, Geštalt psihoterapija, Kliring? Da li znate ko je Tič Nat Han, Ken Vilber, Paramhansa Jogananda, Majster Ekart, Dipak Čopra, Lao Ce, Otac Tadej, Ekart Tol? Čitate li vi tek da biste rekli drugima kako ste obrazovani i zanimljivi ili želite da istinski da komunicirate sa ljudima koji zaista imaju šta da nam ponude? Požurite polako ka otvaranju svoga bića, da vas smrt ne iznenadi kao što je Horhe Luis Borhes pevao u Trenucima:
Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda, imao više stvarnih,
a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života; imao sam, jasno i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim, tešio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova, samo nemoj propuštati Sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera,
termofora, kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,više sutona posmatrao i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.
Izvor PSIHOLOG SREĆKO LAZIĆ
Нема коментара:
Постави коментар