Da li znate kako školjka stvara biser? Kada se otvori, u svojoj gladi za darovima mora, u njen nežni organizam uleti neko strano telo i povredi je. Da bi se zaštitila od bola i infekcije školjka počne da luči zaštitne supstance koje obavijaju strano telo. Na taj način ona ga izoluje od okolnog tkiva. Sa vremenom taj proces dovodi do formiranja bisera. Za školjku biser je zaštita od bola, a nikako slučajan proizvod njenog tela. Medicinska nauka je odavno otkrila da svi živi organizmi proizvode neke supstance koje imaju funkciju zaštite tela od povređivanja kao što to rade školjke. I čovek prozvodi takve supstance, endorfine iz istih razloga. Njihova snaga može biti višestruko jača od poznatih narkotika,opijuma, morfijuma i drugih droga. Svaki čovek u svom telu proizvodi prirodne narkotike kojim se čuva od destrukcije, jer nema čoveka koji nije nekad bio povređivan bilo fizički ili emocionalno. Iako je povreda nastala u prošlosti, rana i dalje postoji u strukturi organizma. Samo je izolovana od okolnog tkiva. Šta to znači za sudbinu tela? Telo mora neprestano da prozvodi zaštitne supstance kako bi držalo bol pod kontrolom. A to znači stalno trošenje velike količine energije za obuzdavanje bola. Zato nemamo dovoljno energije za stvaralački rad i život.
Čuli ste za onu tvrdnju da većina ljudi koristi samo jednu desetinu svojih potencijala za svestan i kreativan rad, a da su ostali naši resursi uspavani. To je samo delimično tačno. Mi najveći deo svoje energije koristimo za obuzdavanje bola i svih povređivanja koje doživljavamo tokom svoga života. Zato nemamo dovoljno energije za uspeh u životu, za ljubav, dobar biznis ili mirno zadovoljno življenje. Naša pažnja ili koncentracija na ono čime se bavimo je samo delimična, jer je podeljena na događanja i promene koje život nosi iz trenutka u trenutak i isključivanje bola iz prošlosti.Život, to je najčešće idenje od bola do bola sa povremenim pauzama kada nas ništa ne boli. A šta nas sve ne boli! Tišti nas uspomena, izneverena očekivanja, gruba reč nekog ko nam je drag. Boli nas lični neuspeh, samoća, nepravda, čak nas i istina može raniti. Sve to može da se kaže u jednoj rečenici: svako forsiranje želja ili opiranje onom što jeste stvara bol. Gautam Sidarta je davno pronikao u istinu: Uzrok moga bola su moje želje. Čovek jeste nešto više od onog kakav se manifestuje, ali jeste i biće želja. Ne bi se ni rodili da nismo satkani skoro sasvim od želja. Ne zaboravite, izbegavanje je takođe želja. Mi želimo da nam se nešto ne desi. Sve je dakle želja, a želja na svojoj poleđini ima bol.
Prošlost ne umire
Da bi nam bilo lakše mi potisnemo bol u dubine svoga bića i nastavljamo dalje, ranjeni ali sa nadom. Čovek je biće satkano od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prošlost to je mozaik naših forsiranja ili opiranja životu. Budućnost to su kovitlaci naših želja. Sadašnjost je ono što jeste, iz trenutka u trenutak. Kada se čovek u sadašnjosti uživi u neku scenu iz prošlosti koja je proizvela ranu i bol njegovi moždani talasi imaju iste karakteristike kao kada se zbio traumatski događaj. Na grafičkom zapisu imaju istu amplitudu i frekvenciju koje nam govore da um proživljava ista osećanja kakva su bila u prvobitnoj sceni. To znači da prošlost nije, umrla. Takva prošlost remeti harmoniju sadašnjosti. Često se ne sećamo prošlih traumatičnih doživljaja, ali to ne znači da oni ne žive u nama. To su aveti prošlosti koje nam iscrpljuju snagu. Zbog njih ne možemo da uživamo u onom što jeste, u sadašnjosti. Moje lične aveti prošlosti remete objektivan doživljaj sadašnjih događanja. Ne dopada mi se neko o kome ništa ne znam, samo zato što nešto u njemu ili na njemu asocira na osobu iz prošlosti koja me je povredila.Siromašan sam i ne znam koji su moji životni ciljevi zato što sam u prošlosti stekao ubeđenje da sam inferiorno biće koje nije sposobno da stvori veće bogatstvo. Nepoverljiv sam prema ljudima, a pogotovo prema ženama, jer znam šta mi je majka činila u detinjstvu….. Na svetu živi pet, šest milijardi ljudi. Zamislite koliko li je tek aveti prošlosti.
Obično i ne znamo šta nas iscrpljuje i oduzima nam prirodnu vitalnost. To su rane prošlosti koje zahtevaju stalnu sanaciju.Traume i traumice vam smanjuju kreativni potencijal, a da i ne znate za to. Vi ste, kao vojnik na večnoj straži. Vi ste čuvari bolnih uspomena, ali u tome nema smisla.To je mehaničko odvijanje života. Psihoterapeut Artur Džanov tvrdi da je jedina blagotvorna formula za ozdravljenje – preko bola do zadovoljstva. Napravite spisak svih vaših trauma i povređivanja i videćete šta vas sprečava da budete slobodni. Da bi ste opili vinom slobode morate proživeti ponovo prvobitni bol. Ako je energetski potencijal zaključanog bola velik morate u više navrata, ponovo i ponovo proživljavati isti bol. Šta znači proživeti bol? To znači ući u onaj isti prostor uma koji predstavlja zapis prvobitnog događaja i doživljaja i ponovo doživeti isti bol. Neurolog Penfild je slučajno prilikom operacije mozga odraslog pacijenta instrumentom dodirnuo koru velikog mozga na mestu gde su pohranjene uspomene iz detinjstva. Na taj dodir, pacijent je progovorio glasom malog deteta koje doziva majku. To znači da dete u nama nikad ne umire. Generalno govoreći, naša iskustva nikad ne umiru. I naša bolna iskustva nikad ne umiru. Ući u bol znači oživeti prvobitnu scenu koja je ranila telo, osećanja ili um i ponovo doživeti isti bol. Kada se više puta uđe u prvobitni bol njegov energetski potencijal se razgradi. Ostane samo sećanje ali nema bola.
Vremeplov tehnika
Da bi smo otputovali u prošlost treba nam vremeplov.Takva vozila postoje, ali vi ne znate da upravljate njima. U psihoterapiji postoji tehnika čišćenja prošlih doživljaja kojom se uspešno vraćate u prošlost da bi ste se oslobodili bola. Bazirana je na principu uživljavanja u prvobitnu scenu i višestrukog prolaženja kroz događaj dok ne dođe do razgradnje bola i sticanja uvida šta nas je sprečavalo da budemo slobodni malo više. To je vremeplov tehnika zato što njome isključujemo sadašnjost i oživljavamo prošlost. Prošlost u tom momentu postaje sadašnjost. Scena i događaj koji je proizveo bol ne postoji u sadašnjosti, ali u sadašnjosti postoji zapis u umu koji mi nazivamo bol. Dok pričate nekome o događaju koji vas je povredio bude vam lakše. Ne znate na koji način, ali osećate da vam je lakše na duši. I to je dobro. Sve psihoterapije su zasnovane na tom principu razmene osećanja i razumevanja. Da nije tako ne bi opstajale. Međutim, kad prođe izvesno vreme vama je i dalje teško pri evociranju uspomena, a um se uporno vraća na nemilu scenu. Zbog toga i postoje aktuelni nemiri i slaba koncentracija na rad i dobre odnose sa okolinom. Znači stara, bolna uspomena i dalje potkopava vašu kreativnost. Pričanje o njoj psihoterapeutu ili prijatelju donosi olakšanje ali ne i trajno oslobađanje od bola.
Razrešenje bola se dešava tek onda kada oživite sećanje na bol. Šta to znači? To znači ući u sećanje i proživeti sve detalje događaja i doživljaja koji su stvorili ozledu u organizmu. U tom procesu odvijanja starog doživljaja dolazi do rastakanja i jenjavanja bola. Sećanje na traumu ostaje ali više nema bola. Dakle, samo izgleda da su isti procesi bol memorije i memorija bola. Bol memorije je utkan u strukturu bića, a memorija bola je doticanje bola umom ili prisećanje. Naš zadatak je ući u bol memorije. Zato se kaže da se do ekstaze dolazi kroz agoniju. Sve ostalo je ostajanje na stazi, dok čeznemo za ekstazom. Kad pričamo nekome o sebi ili drugima obično pričamo o konfliktima. Svaki konflikt proizvodi bol. Ali veliki konflikti proizvode velike boli. Ispod naših svakidašnjih nekonfliktnih sećanja, u umu, malo dublje leže emocionalne i fizičke traume, male, veće i velike. One su kao nagazne mine koje naš hod čine neizvesnim i bojažljivim. Kao što se čisti minsko polje od zaostalih nagaznih mina, tako mora i da se očisti um od storniranih trauma da bi naš hod bio odlučan i efikasan. U čišćenju uma od bolnih uspomena važi princip, kao u šahu, taknuto-maknuto. To znači, kad se krene u čišćenje bola nema prekidanja. Kod velikog bola ponekad se mora proći kroz proživljavanje sedam, osam puta, a u slučajevima teških povređivanja kao pri incestu ili traumi rađanja to preživljavanje se odvija mesecima.Tek tada dolazi do istinskog oslobađanja od bola.
Život sve dozvoljava, pa između ostalog i radost i patnju. Patnja ubrzava starost i propadanje, a ona je pohranjena u našem umu, tj. u prošlosti. Ovo je najbolja definicija uma: um je prošlost. Najčešće se nikad ne oslobađamo uma i prošlosti. Zato i starimo pre nego što bi smo želeli. Jer um je matrica iz koje nastaju sve materijalizacije. Zgrada koja je sagrađena prvo je bila u obliku ideja i nacrta u glavi arhitekte. U Budinoj "Damapadi" piše: Um je preteča svega. Jedan indijski filosof i mistik, Šankara je govorio da ljudi stare i umiru samo zato što gledaju druge da im se to događa. Um je matrica naše sudbine. Ono što posejemo u njemu kad tad proklija i naraste, a bol obično izraste u neku bolest. Um je imitacija postojanja. Kao što u prirodi postoji seme biljaka i drugih živih bića, tako i um ima svoje seme koje klija i raste. Ponekad na njegovo tlo padne seme koje nismo želeli posejati. Kada nikne u otrovne biljke moramo ga isčupati. Bez pomoći vremeplov tehnike čišćenja prošlih doživljaja ne možemo sagledati koliko je u našem žitu proklijalo kukolja.
Srećko Lazić
Srećko Lazić
Нема коментара:
Постави коментар