"Praštajte, ako šta imate protiv koga,
da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti
vama vaše greške" ( Mt.11.25.)
Kada hodate nepoznatom šumom, vidite mnoštvo drveća i svega onog što joj pripada, znate da je to šuma i osećate šta ona predstavlja, ali nemate tačnu predstavu kolika je ona naspram vas ni kada ćete izaći iz nje…. Znate za onu izreku - od drveta ne vidi šumu. To se kaže za čoveka koji se previše približi nekom objektu ili pojavi da ne vidi njegove prave razmere i karakteristike. Ponekad nam treba distanca da bi smo bolje sagledali sve kvalitete neke stvari koju posmatramo. Ako joj se previše približimo u opasnosti smo da jedan njen kvalitet doživimo kao nešto drugo, kao u onoj priči kada su sedmorica slepaca pipali slona koga susreću prvi put i na osnovu onoga što su pipali procenjivali na šta slon liči, a ličio je na sve samo ne na slona. Sve su ovo primeri nužnosti zauzimanja optimalne distance u odnosu na spoljnje objekte kako bi smo ih sagledali na nepristrasan način, kao što ljubitelj umetnosti posmatra umetničko delo u galeriji sa optimalne daljine da bi ga doživeo na pravi način. Ali postoji i unutrašnja distanca, odnosno distanca u opažanju predela naše duše. Dobro je svremena na vreme imati distancu u odnosu na predstave i scene unutrašnjeg sveta ili sveta duše. Zahvaljujući njoj možemo sagledati neku pojavu u sebi na novi, a često i nepristrasniji način čime obogaćujemo iskustvo novim znanjem i umenjem.
U carstvu duše postoji jedna široka oblast koja se zove opraštanje. Nju vrlo često posećujemo, jer da bi smo stigli na druga odredišta put nas najčešće vodi kroz ovu "zemlju", prostor opraštanja. Kada je opraštanje u pitanju nemamo potrebnu distancu da bi sagledali njegov značaj za čovekovu sreću i zdravlje i za izgradnju harmoničnih odnosa sa drugim ljudima. Nekako utonemo u odnose koji donose nekad sreću i zadovoljstvo, i mnogo češće, sukob, razočarenje i međusobno kažnjavanje, pa ne vidimo šumu od drveća. Umeti oprostiti drugom za ranu koju nam je naneo predstavlja najveću vrlinu ljudske svesti. Ali olako se odričemo dobre volje da se naoružamo takvom vrlinom. Osveta nam izgleda mnogo slađa. Ako se ne svetimo, ipak u intimnosti svoje duše nosimo ogorčenost i odbojnost prema onom ko nam je naneo bol. Ogorčenost i odbojnost je drugi vid nepraštanja. U osveti mi kažnjavamo neku osobu za prouzrokovani bol, a u ogorčenju mi kažnjavamo sebe zbog toga što smo dozvolili nekome da budemo povređeni. Nije dobro svetiti se ili kažnjavati druge, ali nije dobro ni kažnjavati sebe. Najmudriji ljudi su govorili – Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Ovaj savet izaziva takav refleks neslaganja kod najvećeg broja ljudi, da ništa ne znači pozivanje na najveće autoritete mudrosti. Deluje apstraktno, neverovatno, čak se doživljava kao provokacija i svrstavanje na stranu neprijatelja. Ne pomažu ni objašnjenja da bi se prihvatila takva strategija ophođenja prema protivnicima.
Ljubi bližnjeg i daljnjeg svoga
Ako ne praštamo, sami sebe osuđujemo na konflikt koji ima tendenciju bujanja sa nesagledivim posledicama. Čin nepraštanja predstavlja teret odgovornosti za produžavanje sukoba. Na mojoj odgovornosti leži odluka da li ću ili neću prihvatiti izazov koji mi neko upućuje da se sukobimo.Čim se odlučimo da učestvujemo u sukobu postaje manje bitno ko ga je prvi započeo. Često nam prvenstvo započinjanja sukoba dobro dođe kao alibi da mirne savesti iskalimo svoj bes ili mržnju prema neprijatelju. To je providna strategija ponašanja, možda ne za aktere sukoba, ali za nepristrasne posmatrače u svakom slučaju. Šta mi vredi što kao noj zagnjurim glavu u pesak pred opasnošću pa mi se čini da opasnosti više nema. Isto tako šta mi vredi opravdanje što je neko prvi započeo sukob ako sam ga ja oberučke prihvatio. Ubedio sam sebe, ali ne i pravedne svedoke moje mizerije, odnosno svedoke pada u stanje nedostojno čoveka. Spremnost da se prihvati sukob krije u sebi još jednu nezdravu klicu ili tamnu stranu nečije ličnosti. Znate li za onu Budinu izreku – ko na dlanu nema ranu može da drži i otrov na dlanu? Ako smo napadnuti, u smislu emocionalno povređeni, razočarani, ogorčeni, besni, omalovaženi, ismejani ili na neki drugi način obezvređeni to znači da je neprijateljska namera pala na pogodno tle. Jeste da me je neko pokušao diskvalifikovati, ali ja sam se osećam inferiornim, neuspešnim ili jadnim. Neko me je samo podsetio kakav sam zauzeo odnos prema samom sebi. Tuđa, zlonamerna strela je samo isprovocirala staru ranu nesamopoštovanja koja ponovo počinje da flisuje.
Sukob čoveka sa čovekom je u suštini boks sa sopstvenom senkom. Onaj drugi je moja senka, deo mene koji me prati bez obzira kuda krenuo. Možemo to posmatrati i na drugačiji način. Naši neprijatelji su naša ogledala. Znači nisu isto što i mi, ali se mi ogledamo u njima sa svim sebi vidljivim i nevidljivim stranama. Postoji jedna dimenzija nas koju ne možemo precizno opažati, bez pomoći drugih ljudi. To je isti fenomen kao što je činjenica da oko samo sebe ne vidi, bez ogledala. Tako i mi, sami sebe ne vidimo sa osobinama koje nam se ne dopadaju. Možda bi potrajalo mnogo vremena dok ih ne postanemo svesni, da nije njihovog odraza u reakcijama drugih osoba prema nama. Zato je Isus savetovao ljude da na tuđe uvrede ne uzvraćaju osvetom. Tuđe uvrede nas pogode i zabole kao što boli udarac kamena. Refleksna reakcija je da se branimo od napadača. Ali na taj način propuštamo priliku da sagledamo same sebe i naš odnos prema drugim ljudima. Ako na uvredu uzvratimo uvredom, na omalovažavanjem omalovažavanjem, na mržnju uzvratimo mržnjom time smo se izjednačili sa svojim neprijateljem i dali mu opravdanje da su njegove prethodne zle procene nas bile utemeljene u realnosti. Uzvraćanjem istom merom, odnosno osvetom, odnosno "kamenom" svome neprijatelju ste istovremeno dali dodatnu motivaciju ili energiju da istraje u svom napadu i da vas porazi. Zato se kaže da je napad najbolja odbrana. Ako ste dovoljno jaki, možda možete i pobediti, ali to je pobeda sa gorkim ukusom u ustima, gde ste izgubili jedan deo svoje dobrote, jer ste shvatili da možete uživati u tuđem porazu.
Nepraštanje samom sebi
Osveta, sa svim svojim posledicama, kao druga strana medalje nepraštanja, nije ono najgore što nam se može desiti. Intimno nepraštanje koje se van naše duše ne vidi, ali traje u nama, ima pogubne posledice na zdravlje čoveka. Ono je kao rđa koja se taloži na metalu i polako neosetno sa vremenom osvaja deo po deo zdravog materijala. Obično ima formu razočaranosti ili ogorčenja u intimnosti duše, a često je sakriveno i od same ličnosti. Znači, nepraštanje nije samo pogubno za naše spoljnje odnose, nego i za unutrašnje stanje duha. Nepraštanje u formi razočaranosti i ogorčenosti vrlo često dovodi do, po život opasnog fizičkog razboljevanja. Od svih oblika nepraštanja najpogubniji je nepraštanje samom sebi. Nekako uspemo drugom da oprostimo ili makar nemamo žar za osvetom, ali zato ne opraštamo samim sebi sve svoje nesavršenosti. Nepraštanje sebi proističe iz osećaja krivice zbog pogrešnih postupaka ili prema drugim ljudima ili zbog pogrešnog odnosa prema svojim željama i očekivanjima. Iako se najčešće dešava da pogrešno postupama nenamerno i neznajući kakve će posledice iz toga proizaći, svejedno osećamo se krivim i kažnjavamo sebe upornim prekorevanjem i omalovažavanjem svoga bića. Tako se stvara zatvoreni krug: uradimo nešto što nem se lično ne dopada, osudimo sebe, nahranimo sebe novim osećajem bezvrednosti, a to naše inferiorno Ja proizvodi nove neuspehe i promašaje. Drugima nekako uspemo da oprostimo, ali najteže je sebi oprostiti. Nemama nam drugog puta. Ili ćemo sebi oprostiti ili ćemo se udaviti u moru inferiornosti. Ne vredi čekati da nam neko drugi potvrdi da smo dostojni ljubavi i poštovanja. To se već dešava ali trajno ne doprinosi da steknemo osećaj samopoštovanja.
Koji je izlaz iz začaranog kruga
Kako iskočiti iz tog začaranog kruga? Da bi smo to uradili moramo znati čime stvaramo lično ubeđenje sopstvene inferiornosti. Činimo to upoređivanjem. Svakodnevno upoređujemo sebe sa drugim ljudima. Obično otkrivamo da je neko lepši, jači, bogatiji, popularniji, da ima više sreće….Tako se rađa ideja o manjoj vrednosti. Iako je tačno da uvek postoji neko ko ima veće kvalitete od nas to je pogrešan smer razmišljanja. Zašto? Istina je na sasvim drugom mestu. Vi ste jedinstvena kreacija univerzuma. Upoređivanje je potpuno neumesno, kao što u matematici ne možete sabirati babe i žabe ili upoređivati litar i kilogram. Ja je neponovljiva pojava univerzuma. Vidite šta možete uraditi u životu sa sobom, samo se ne upoređujte sa drugim ljudima jer to nije vaš životni zadatak. Uzgred, da li čekate da vam neko drugi kaže šta je vaš životni zadatak i cilj? Uzalud čekate. Samo vi možete odgovoriti na to.Vaš zadatak i cilj u životu su kao so u jelu. Tek oni daju potpun ukus vašem životu. U međuvremenu, pomirite se sa time da ste jedinstvena kreacija u prirodi i prihvatite svoje svakodnevno Ja kao polaznu osnovu za otkrivanje svoga istinskog Ja. I odrecite se svoga idealnog Ja. Ono vas dovodi u poziciju nepraštanja sebi i drugima. Idealno Ja je koprena koja vas odvaja od života, sebe i drugih ljudi. Obratite pažnju na reči – "pomirite se" i "odrecite se". To je ono što je naš veliki učitelj govorio ljudima: "Pokajte se!"
Kada ne praštate vi ste daleko od vrline ljubavi. Doduše, i kada opraštate vi pokazujete da prethodno niste ni voleli. Čovek sav ispunjen vrlinom ljubavi nikad ne može doći u poziciju da oprašta, jer nikad prethodno nije osudio ili zamerio. Ipak je bolje i oprostiti nego mučiti sebe stidom i grižom savesti.T o je mnogo lakše reći nego uraditi. Opraštanje nije voljni čin u smislu, duboko udahnete vazduh, napnete se i…. oprostite. Niko voljom, ni zaklinjanjem nije uspeo da oprosti. Opraštanje se dešava kao duboki čin razumevanja sebe, drugih ljudi i naših odnosa. Ako ne razumete svoje kontradiktorno, mozaik Ja, ne možete oprostiti sebi. Ako ne razumete potrebe ljudi koje su sve za poštovanje i saosećanje, ne možete oprostiti drugima. Svaki konflikt je prividno konflikt među ljudima. Neprolazna je istina da postoji samo konflikt prema samom sebi: ako nekog ne volim, to je moj problem. Ako mene neko ne voli, to je moj problem. Ne možete naterati ljude da misle, osećaju i da se ponašaju prema vašim željama i očekivanjima. Jedan entuzijasta je svaki dan molio Boga da mu podari takve osobine kojim će uticati na sve ljude ovog sveta da žive u slozi i ljubavi. Posle deset godina predane molitve i sam je zaključio da je njegova molitva megalomanska. Počeo je da moli Boga da mu omogući da pozitivno utiče makar na ljude koje sretne u svom životu. Posle deset godina shvatio je da ni u tome nije uspeo. Po treći put se korigovao i počeo da moli da bar na svoju porodicu utiče da živi u harmoniji i ljubavi. Opet prođe deset godina, ali se malo toga od njegove molitve ispunjavalo. Shvati je uzaludnost svojih molitvi, pa je počeo da moli Boga da mu pomogne da živi u ljubavi sa samim sobom i sa drugim ljudima. Tada je začuo stereo glas Boga: "Sada si stvarno zakasnio. Da si to molio pre četrdeset godina, možda bih ti mogao pomoći. Ne znam da li ću uspeti da ti pomognem za ovo malo godina koliko ti je preostalo."
Srećko Lazić
Srećko Lazić
Нема коментара:
Постави коментар