Književna dela su stvorila mnoge priče o ljubavi, bolu, patnji, borbi, rezignaciji. Te priče su toliko jake da ih prepričavaju generacije i generacije. Jačina ljubavi koju su uspeli da prikažu pojedini pisci živi i dalje kroz potonja pokolenja. Jedna od tih priča je svakako Tolstojeva priča o Ani Karenjinoj i grofu Vronskom. Njihova ljubav je bila toliko velika da je uništila oboje. Iscedila je iz njih sve životne sokove i dovela ih do kraja – fizičkog, moralnog, psihičkog.
Susret Ane i Vronskog je bio jedan od onih koji su sudbonosni i njihovi tragovi ostaju za ceo život. Ana Karenjina i Vronski se upoznaju na stanici. Još tada Vronski primećuje njene oči koje će mu zauvek ostati u sećanju: “Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala”. Taj prvi pogled bio je dovoljan da pomeri sve u Vronskom, da ga promeni iz korena. Još od njihovog prvog susreta nagoveštava nam se izvesni fatalizam koji će se otkriti tek na samom kraju. U razgovoru ih prekida jedan nemio događaj koji će zapravo biti anticipacija krajnjih događaja. Taj događaj će pokrenuti začarani krug koji će se završiti kako je i počeo. Nekog čoveka je pregazio voz. Mi na osnovu toga na početku još uvek ništa ne slutimo. Samo je dat taj događaj kao nešto uzgredno. Tek posle će se otkriti pravi značaj tog događaja i otkriće nam se veliko majstorstvo Tolstojevog pripovedanja.
Nakon tog susreta, sve se menja u životu nesrećne Ane. Udata u mladosti za čoveka mnogo starijeg od nje, nije nikada osetila ljubav, neograničenu ljubav koja daje polet ljudskom srcu. Tek sa Vronskim ona upoznaje to osećanje do kraja, do samog tragičnog kraja. Ona će izgoreti u toj fatalnoj ljubavi.
Ana Karenjina ne može da odoli svojim osećanjima i predaje se njima. Grizla je savest zbog toga što se desilo sa Vronskim jer je znala da je narušila moralne norme. Razorila je sve ono čemu je bila učena – da gleda samo svoga muža i dete, da brine o svom domu, da joj porodične vrednosti budu na prvom mestu. Ana Karenjina stiže čak do toga da nosi dete svoga ljubavnika. To je vrhunac svega – ima muža, a nosi tuđe dete. Ona to saopštava Vronskom. On je podržava u svemu. Insistira na tome da ona sve kaže mužu, da se razvede i da se uda za njega. Pored svega, Ana Karenjina je blizu svoje sreće. Čovek koga voli je ne ostavlja samu, naprotiv, učinio bi sve za njihovu zajedničku sreću. Kada njen muž sazna istinu, njega to neće pogoditi na način na koji bi trebalo. On će misliti samo na moralne obzire i na sramotu koja će se desiti ako za to sazna svet. Ne misli na Aninu sreću. To još više pokazuje to koliko je Ana bila unesrećena životom sa hladnim čovekom.
Ana Karenjina ostavlja muža i sina Serjožu i odlazi da živi sa Vronskim. Ni to nije bilo dovoljno za sreću. Bila je sama sa svojim voljenim, ali i tada su je izjedale druge sumnje. Ana se vraća u Petrograd i moli muža za razvod braka. On na to ne pristaje. Ne želi da postupi protivno hrišćanskom zakonu. Ana počinje da se oseća loše u vezi sa Vronskim. Izjeda je ljubomora i strah da će je on ostaviti. U njenoj duši raste jedna misao, a to je kako će se konačno osloboditi svih muka. To rešenje je smrt. Ona će i naći smrt ispod voza na stanici. Njeno samoubistvo je kulminacija svega. Sad je sve za nju konačno završeno. Taj događaj Anine smrti je već bio anticipiran u uvodu, pričom na stanici o čoveku koga je udario voz. Krug se zatvorio…
Kada pročitamo roman Lava Nikolajeviča Tolstoja Ana Karenjina, u našim srcima raste jedno pitanje: koliki je zapravo Anin greh? Sve što je činila činila je zbog ljubavi, a znamo da je ljubav najlepše i najjače osećanje koje vlada univerzumom. Ostavljena od svog muža na milost i nemilost njegovoj ravnodušnosti, sama sa velikom emotivnom prazninom, Ana nalazi toliko željenu ljubav u Vronskom. Ona konačno voli! Voli svom jačinom svog srca i svoje duše! Ali ta ljubav nije slobodna. Zarobljena je lancima društva, morala i porodičnih vrednosti koje su narušene. Anina tragična sudbina samo je putokaz da se protiv prave ljubavi ne sme ići jer to može dovesti do tragičnih posledica. Svojim tragičnim krajem, tim sebičnim činom, Ana Karenjina je učinila kraj ne samo svom životu več i životu grofa Vronskog, koji je bio spreman na sve za njenu ljubav. Uništila je onog koga je najviše volela. Vronski je živeo, a da nije bio živ. Život mu ništa nije vredeo bez nje. Otišao je u dobrovoljce spreman da umre u ratu jer nema više razloga da živi. Nijedna druga žena u njemu ne može probuditi osećanja koja je probudila Ana Karenjina, nijedna druga ne može učiniti da je zavoli ljubavlju kojom je voleo Anu, ljubavlju koja je mogla pomeriti čitav svet. Ta ljubav nije bila dovoljna za sreću. Uvek im je toliko malo falilo, a to malo nisu mogli da dobiju. Sudbina je išla protiv njih.
Jedna od najvećih ljubavi u književnosti, ljubav između Ane i Vronskog, nije mogla da se održi. Fatalizam života je pokazao svu svoju surovost. Nisu mogli odvojeno, nisu mogli zajedno. U tome leži sva tragedija njihovog odnosa. Kao i u životu, kada se sreći uvek za nešto malo ne da, nešto malo fali, tako je i u romanu. Ipak je život taj koji diktira književnost, a ne književnost život. Tako je i jačina ljubavi u životu dala osnove za ovu ogromnu ljubav u romanu. Realnost života i fikcija romana dali su nam priču koja nikog ne ostavlja bez daha, priču koja i dalje živi, i živeće sve dok u ljudima počiva ovo osećanje ljubavi i pripadnosti jednoj višoj sili koja pomera granice sveta i vremena.
Brankica Živković
Нема коментара:
Постави коментар