Modifikovani da konstantno budemo u neriješenom statusu. Život nam se završi a da ne znamo ni da li smo početaka imali… bilo kakvog, osim rođenja. Previše “svetih ratova”, važnih bitaka… toliko puno pozajmlјenih bitnosti koje nemaju smisla. Postadosmo lјešnici u lomilicama grdnih zabluda.
Napuštamo svijet sa grčem u neizlajanim vilicama. Sa nerazrađenom dušom što je sitnu kilometražu prešla.
Ovdje i oni sa šezdeset godina čekaju da im mladost počne.
To drugi ne poznaju, drugi druge brige briguju… Ima naroda sa malo vode i hrane, a onda i onih koji mnogo toga imadu ali im fali više svega. Mi, ovdje… mi smo drugačiji, kao pauza između stihova – kad se trag muzike naslućuje, ali ostaje nevidlјiv ušima. Za hronike neće biti šta da se kaže kada jednom odemo… iako smo imali glasa, iako smo umjeli svašta nešto što drugi nisu, i to na sijaset lјepših načina. Jedno ipak nismo znali – kako srušiti zidove što smo podigli u glavama.
* * *
Moriturismija (moriturism) – bolni osjećaj da ćeš proći i nestati. Da su godine što su prohujale bile tako bitne, a doživlјavao si ih kao generalnu probu pred nešto što nije imalo premijeru… osjećaj o finalu, a da nisi prošao kvalifikacije. Jer si se zagubio u čačkanju.
Postoje pitanja, koja treba čuti. Odgovori će ti ispričati kako si i kakav si…
- Da li radiš ono što zbilјa želiš?
- Živi li te život, ili ti živiš njega?
- Koliko si sebi obećanja dao, a zaboravio?
- Jesi li pronašao ono što si kanio?
- Kad si se zaustavio?
- Zašto si stao?
- Imaš li nekog do koga ti je stalo?
- Da li si dozvolio sebi da budeš dobro?
- Jesi li strahove razbio?
- Znaš li da nema reprize?
- Znaš li da je sve za lјude?
- Možeš li bolјe?
- Da li si stradao?
- Zašto nisi ustao?
- Kad si ranjen, zašto se nisi oporavio?
- Pamtiš li dobre duše?
- Zaboravlјaš li zle?
- Koliko si namjerno druge povređivao?
- Da li si postao bolјi čovjek?
- Šta si sve očekivao?
- I, šta se dogodilo?
- Gdje je sve ono što si?
- Da li si nevidlјiv postao?
* * *
Šta nas je učinilo ovakvim? Nekoliko drskih kolaca što su se zabili kroz um, pa prošli kroz srce do tabana. Tako su nas klinovi zaustavili i za kamen zakovali. Zovu se:skiamahija – borba sa izmišlјenim neprijatelјima (rat sa sjenkama); okiolizam – užas zbog sopstvene nevažnosti i nodus tollens – shvatanje da priča tvog života više ni tebi samom nema smisla.
Kad na ona pitanja gore odgovoriš, nešto će iz tebe da se pomjeri… Biće to prvo krivlјenje sidra. Za onog ko klinove odlomi stiže nagrada… Liberozis – istinski intimna želјa da brineš manje i ne više o svemu; da stisak na dršci života makar zamalo opusti, da prestaneš da se osvrćeš nakon svakog načinjenog koraka… Želјa da životu priđeš igrivije, da se isplešeš dok traje… da budeš u vazduhu, licem među slobodnim pticama.
U suprotnom, zaspaćeš sa solјu na usnama… sa gorko slanim imenom anemoia. Ona čudna nostalgija za vremenima koje nikad nisi doživio, niti imao.
Svi prerano odu, čak iako su u godinama… odu jer nisu razvili sabaizam. Obožavanje zvijezda kroz osjećaj da si dio svemira.
Ali ti nemoj. Hodaj i pleši sa živima i mrtvima… ima toliko kilometara koje treba preći dušom i očima. Prepun je svijet raznih početaka… budi stih, ne pauza… otpočni sebe – prva si stanica. Izađi iz statusa. Traj, sve do kraja trajanja.
Milisav S. Popović
Нема коментара:
Постави коментар