Fatalna ljubav: Ljubav koja boli i ubija

Emocije se ne mogu kontrolisati, dominantna osećanja su uzbuđenje, drama, napetost, strah, ali i ushićenost i ekstazaIAKO na početku veze rečenica "ne mogu bez tebe" može da zvuči romantično, kao nežan kompliment, ukoliko ona postane ubeđenje i istina na kojoj se zasniva čitav odnos, onda proživljavate fatalnu ljubav. Psiholozi tvrde da epitet fatalan/a ima negativan kontekst i da se njime opisuje nešto što nije ni "zdravo" ni dobro za psihu. Fatalna ljubav je emocionalno zavisan odnos u kojem je ljubav svrha života, jedini razlog da se postoji, a partner najvažnija figura oko koje se gradi nerealna, idealizovana slika. 

U fatalnoj ljubavi emocije se ne mogu kontrolisati, ona boli i povređuje, ali joj se uvek vraćamo jer je upravo taj bol dokaz da je "najbolja" i jedina prava. Ona je jaka i sudbinska, ali i nesrećna. 
Podrazumeva snažnu čežnju za voljenom osobom koja se doživljava kao posebna, različita od svih drugih. Dominantna osećanja su uzbuđenje, drama, napetost, strah, ali i ushićenost i ekstaza. 
Zadovoljna i voljena osoba uvek će reći da je pronašla "čoveka” ili “ženu svog života", tvrde psiholozi, nikada da je partner jedini na svetu. 
Svako je "kovač svoje sudbine", tvrde stručnjaci, zbog čega je fatalna ljubav "bolesno" stanje u kojem ne utičemo na životne okolnosti i nismo sposobni da pravimo izbore. Čovek koji "zdravo" voli sposoban je da se nosi sa posledicama svojih odluka i izbora, da menja ono što mu ne odgovara, a čak i ako ne može nešto da promeni, ume da prema tome zauzme odgovarajući stav. 
U fatalnoj ljubavi ništa od toga nije moguće. Ona je težak i zamarajući odnos koji suštinski odvaja od slobode i iskrenih emocija.
Da li fatalnu ljubav doživljavamo zbog toga što smo usvojili predstave da ljubav mora da boli, zato što duboko u sebi želimo da budemo voljeni i da volimo, zato što verujemo da nekoga možemo spasiti ili promeniti, ili se takva ljubav, u određenim okolnostima, može dogoditi svima. 
Da li se vaspitanjem "priziva" fatalna ljubav, ili se ona jednostavno desi, za "Život plus" objašnjava psiholog Sanja Stanić. 
- Živimo u kulturi koja glorifikuje velike ljubavne priče. Mediji su prepuni emotivnih "bajki", one se plasiraju i preko televizije, interneta, književnosti, poezije, muzike... i nameću se kao imperativ. Istina, ni interesovanje ljudi za ljubavne teme nikad ne jenjava. Međutim, fatalne priče o dramatičnim, intenzivnim i jakim ljubavima oblikuju naša uverenja o tome šta je ljubav, ali i sam odnos prema ljubavi i često nas udaljava od realnog, jer ništa što se nama događa ne deluje tako "jako" i "dobro". Ali, greška je što se ovaj fenomen često posmatra pojednostavljeno i jednosmerno. Može se reći da se komercijalizacija ljubavne dramatike lako prodaje, ali dugoročno ona ima negativne posledice na ljubavne odnose u životu savremenog čoveka. Međutim, verujem da je to preterano pojednostavljivanje, da je realnost mnogo složenija. Zanemarena 
je psihološka potreba čoveka da se u ljubavi i kroz ljubav razvija u zrelu, celovitu ličnost, prolazi kroz mnoge stranputice. Pravolinijski životni i ljubavni put nije ni moguć ni poželjan, ali fatalizam u bilo kom obliku nije dobar. Pojam takve ljubavi podrazumeva "sudbinsku vezu" između dvoje ljudi u kojoj oni nemaju kontrolu nad svojim emocijama i reakcijama i nisu u stanju slobodno da odlučuju da li će u takvoj vezi ostati ili ne. Ona je jednostavno neizbežna. Fatalna ljubav nije zaljubljenost, ona prevazilazi “slatku neizvesnost” i privlačnost koje se osećaju na početku veze. U fatalnoj ljubavi neizvesnost, magnetska privlačnost i strast koja traje, glavno su obeležje ljubavnog odnosa. Istovremeno, fatalna ljubav veoma je različita od zrele ljubavi. Fatalna podrazumeva psihičku patnju, mnogo bola koji je suštinski čini tragičnom. Tako se fatalna ljubav može definisati kao "bolestan" i nepoželjan odnos. Da li pogrešne predstave o ljubavi koje smo usvojili iz različitih razloga dovode do toga da neku vezu smatramo fatalnom? 
- Fatalna ljubav često podrazumeva ponašanje koje ima karakteristike opsesije. U takvim odnosima dominira anksioznost, napetost, zapravo strah od napuštanja i odbacivanja. Početna nesigurnost, koja karakteriše početak svake veze, ubrzo ustupa mesto ljubomori, zavisnosti, očajanju, opsesivnoj težnji za kontrolom. Destrukcija koja obeležava fatalni ljubavni odnos može biti izraz pogrešnog uverenja o ljubavi, ali i složenih uzroka čija je suština neki od psihopatoloških fenomena, vrlo često poremećaj ličnosti. Emocionalni problemi, nedostatak empatije, nemogućnost doživljavanja emocija ili psihopatija često mogu dovesti do dramatičnog funkcionisanja u vezi. Osoba koja je opsednuta svojim partnerom najčešeće intenzitet ljubavi poistovećuje sa intenzitetom opsednutosti, a osećanje ljubavi sa uzbuđenjem i euforijom, koje bez drame teško mogu da se održe. Osoba koja očajnički žudi za ljubavlju, sa druge strane, posesivnost, ljubomoru i kontrolu pogrešno shvata kao izraz snage ljubavi. Uz takav odnos obavezno ide i stav “ne mogu da živim bez tebe”. Ključno kod zavisnog i opsednutog partnera je iracionalno uverenje da je bez osobe sa kojom je u vezi život nemoguć i besmislen, a da je biti ostavljen “smak sveta”. Tako se i pored patnje, bola i trpljenja, fatalna veza održava, a partneri se i pored pokušaja raskida uvek vraćaju jedno drugom. U drastičnim slučajevima ishod može da bude i tragičan, moguće je psihičko i fizičko nasilje.


Da li je stav da kraj donosi "smak sveta" jedini razlog da se u takvoj vezi ostane? 
- Romantične predstave o ljubavi u savremenoj kulturi koje snagu ljubavi povezuju sa količinom patnje, u velikoj meri grade ideju da je prava, velika ljubav nezamisliva bez velikog bola. Sagledavanje ljubavi na ovakav način usmerava osobu prema drugome koji svojim osobinama i ponašanjem “obezbeđuje” više patnje, a u realnosti pruža manje ljubavi. Arhetip tragične ljubavi, koji je jedna od osnovnih predstava o ljubavi u zapadnoj kulturi, ima svog parnjaka u arhetipu trijumfalne ljubavi, one koja pobeđuje i prevazilazi sve prepreke. Samim tim izdržati, i pored svih znakova upozorenja istrajati u fatalnoj i neodgovarajućoj vezi, u osnovi je verovanja da ljubav može prevazići svaku nevolju i svakoj patnji dati smisao. Takva ljubav ima moć da menja i spasava, da od “žabe napravi princa”. Spasilac postaje neophodan, nezamenljiv, a verovatnoća da će biti ostavljen izuzetno mala. Međutim, to je sve veoma daleko od realnog života i suštine prave ljubavi. 

Istraživanja su pokazala da žene kao fatalnu ljubav najčešće navode neuhvatljivog muškarca, onog sa kojim nisu uspele da ostvare vezu. Da li je upravo nemogućnost da se ostvari blizak odnos ono što je "fatalno"?
- Iako se mnogo češće govori o ženi zaljubljenoj u emocionalno nedostupnog, misterioznog i problematičnog muškarca, ni obrnut slučaj nije redak. Fatalna žena je, takođe, nedostupna, neosvojiva, nedokučiva. Što je cilj teže ostvariti, privlačniji je. Suštinski problem je isti što se tiče polova, fatalnu vezu čini neravnoteža u primanju i davanju ljubavi. Žrtvovanje u ime ljubavi od jednog partnera, praćeno je često uzdržanošću od strane drugog. Veza se održava i pored tenzije i neprijatnih osećanja, jer je u osnovi neodgovarajuće i pogrešno uverenje o tome šta ljubav zaista jeste. Ljubomora, strah od napuštanja, depresija, bes, povređenost i euforija pogrešno se doživljavaju kao znaci ljubavi i uglavnom karakterišu fatalne, odnosno opsesivne ljubavi. Prava ljubav ne sputava i ne guši, a osoba dominantno doživljava prijatna osećanja, sreću, zadovoljstvo i ispunjenost. Fatalna ljubav ne ostavlja mogućnost da se osećanje ljubavi razvija, ne stvara osnovu za razvoj ličnosti partnera i razvoj odnosa. Par u fatalnoj ljubavi kao da se vrti u začaranom krugu, u kom povređenost i bol smenjuju kratkotrajni trenuci ekstaze. 

Kakve ličnosti su sklone fatalnim ljubavima? Da li je želja za takvim odnosom karakteristična za sve, pa u određenim okolnostima svako može doživeti fatalnu ljubav? 
- Mada nije lako odrediti tipičan profil ličnosti koje su sklone fatalnim ljubavnim vezama, jasno je da je nezrelost oba partnera osnova koja omogućava takvu vrstu veze. Neintegrisane, zavisne osobe češće će ulaziti u loše odnose. Manipulativne, emocionalno nedostupne, osobe sa problemima (kockari, "švaleri", alkoholičari, nasilnici) često su magnetski privlačni za nesigurne osobe, kod kojih je dominantno nisko samopoštovanje i osećaj inferiornosti. Kada se pogleda u prošlost takvih osoba, vrlo je često da su doživljavale neku vrstu emocionalne uskraćenosti i zanemarivanja, bile su odvojene ili napuštene od njima emotivno značajnih osoba. Samim tim, fatalna ljubavna veza istovremeno je izraz i pratilac emocionalnih problema, ali naizgled i "šansa" da se oni prevaziđu. Zrela osoba sa integritetom i emocionalnom inteligencijom prihvata sebe, odnosno sebe voli. Ta ljubav prema sebi omogućava nam da neko drugi, odnosno ljubavni partner, ne bude osoba koja nadoknađuje neki nedostatak, već ona koja sa nama gradi celovitost. Ali, osećanje sopstvene vrednosti i smisla, koji nas motiviše da živimo najbolji mogući život, ponekad može biti i rezultat teškog i trnovitog puta koji smo prošli sa fatalnom ljubavi. 

PRVA I NEOSTVARENA LJUBAV 
Da li su ponekad fatalne ljubavi one koje su propale, a za koje mislimo da bi bile životne. Da li su fatalni samo muškarac/žena koje iz nekog razloga nismo mogli da zadržimo pored sebe? 
- Događa se da prva ljubav svojim intenzitetom i emocionalnom burom koju izaziva u sećanju ostane zabeležena kao izuzetna, jedina prava, a samim tim i fatalna veza, sa kojom se nijedna druga ne može porediti. Pozitivan kontekst ovde postoji samo kao potencijal za rast i razvoj koji nudi prva ljubav. Ali, ako osoba ostane i uverenju da je moguća samo jedna prava ljubav, preživljena u prvoj, njeno buduće ponašanje verovatno će biti u skladu sa takvim uverenjem, a njeni kapaciteti da doživi novu bitno smanjeni. To je zamka i veoma loše uverenje, koje prilično komplikuje emotivne odnose. Ali, ne mora samo prva ljubav da bude fatalna. Dešava se da osoba koja je ostavljena povređeno istrajava u idealizaciji nedostupnog partnera. Tada mu pripisuje osobine koje ne poseduje, u mašti ima sliku kako bi se ta veza razvijala da je opstala i tako sebi onemogućava iskustvo ljubavi u realnom životu. Ukoliko neka veza nije opstala, velika je verovatnoća da ta osoba nije bila odgovarajuća, nije mogla da uzvrati ljubav, jednostavno nije bila "prava". Dostizanje zrelosti koja je osnova za doživljavanje i ostvarivanje prave ljubavne veze ponekad je moguća jedino putem psihoterapije. Put je težak, ali je promena stavova, a samim tim i života, moguća.
Jasna Jovanović

Potpuno aprilski

Nikada ne krivi nikog u svom životu. Dobri ljudi će ti darovati radost. Loši ti poklone iskustvo. Oni najgori te nauče lekcijama… a od najboljih ti ostanu uspomene. Sve je stvar slagalice. Samo se treba odmaći da jasno vidiš sliku.

*

Živimo u svijetu lažnih potreba. Kad god pobahatiš u trgovinama i nagomilaš robu po ormarima upoznaj se sa još jednim paradoksom. Već odavno svjetska glad postaje komična… tako se dešava da ima više voća u šamponima, nego na trpezi mnogobrojnih porodica. Ako samo jednom prestaneš, odlučiš da se otmeš „gladi sitih“ primitivnost iz umova modernih “građana” neće pobijediti.

*

Uvijek preuzmi odgovornost za ono što izgovaraš… ali nikada ne možeš biti odgovoran za ono kako te drugi razumiju.

*

Strijela može biti ispaljena samo kada se povuče nazad. Što dublje povlačenje, to joj je let duži, a udar u metu precizniji. Samim tim, kad te život uvlači u probleme i povlači za ramena, ne valja gubiti fokus… nastavi da ciljaš, nešto će te katapultirati naprijed. Nije nebo bez granica, već tvoj um. Zato ne posustaj od onoga što bi volio da radiš… svijet grade sanjari, ne oni što barataju (sa) činjenicama.

*

Društvo uči da budemo tolerantni prema otrovnima, a netrpeljivi spram različitih. Nikad se ne plaši ako prekidaš komunikaciju sa ostrašćenim i bandoglavim prijateljima, rođacima, kolegama i poznanicima… čim te njihovo prisusutvo tjera na neprijatnost i nelagodu, stomak te uči da blokiraš otrove. Pa makar ostao sam. Isto tako, ne bježi od onih što su samo drugačiji, jer vidiš da svi trče od njih… Poslušaj stomak i ostani. Ispruženih ruku. Pa makar opet stajao sam… nekom drugom ćeš pomoći da izađe iz promaje.

*

Ako poslušamo nauku, svi smo predodređeni da budemo tamnooki. Ali, nekih 10.000 godina ranije, kod čovjeka koji je živio blizu Crnog mora dogodi se mutacija i pretvori braon u plave oči. A od ovih se kasnije izrodiše još ređe – zelene. Ako si kojim slučajem od ovih „povremenih“ i imaš sjaj u očima one boje koju nauka ne priznaje, zadatak ti jeste da obasjaš oko sebe sve, pa makar tamne mozgove imali. Nije se zalud priroda pomučila s tobom. Budi kavaljer i izađi na dvoboj sa garavim dušama.

*

Ako niste od onih kojima se dešavaju sretne slučajnosti… tvorite sebi mogućnosti ništa manje dobre.

I molim te, prestani da pretvarš glupe ljude u poznate. To više ni kamen ne može podnijeti. Sve se operuta do bizarnosti.

*

Vrijeme liječi sve nepravde i rane… samo mu treba dati vremena.

*

10% svih konflikta se odnosi na sukob mišljenja… čak 90% nastaje zbog povišenog ili pogrešnog tona.

Mržnja je prouzrokovala sve najveće probleme kroz istoriju razvoja čovjeka… ali nikada nije riješila niti jedan. Ti i dalje misliš drugačije?

*

Zvučalo vam sve ovo konfuzno? Otkriću vam razlog… krajem aprila se gomilaju zvijezde padalice. Drevni narodi su smatrali da svaka od njih nosi nasumičnu misao, toliko divnu i potrebnu da mora promijeniti svačiju suštinu. Vrijeme kada se o svemu raspravlja i raspreda. Otud i ovoliko svakojakočega u tekstu… samo da zagrebe tvoju sposobnost da razmišljaš smisleno i blagorodno. Dobar način za ugođaj… a opet, bez pravog užitka.

*

I na koncu… nasmiješi se, ne posjeduješ baš sve probleme ovog svijeta. Mislim da ti ide dobro… jer radiš najbolje što umiješ, sa onim čime raspolažeš.

Milisav S. Popović

Klinovi

Takav smo narod, čekajući.

Modifikovani da konstantno budemo u neriješenom statusu. Život nam se završi a da ne znamo ni da li smo početaka imali… bilo kakvog, osim rođenja. Previše “svetih ratova”, važnih bitaka… toliko puno pozajmlјenih bitnosti koje nemaju smisla. Postadosmo lјešnici u lomilicama grdnih zabluda.

Napuštamo svijet sa grčem u neizlajanim vilicama. Sa nerazrađenom dušom što je sitnu kilometražu prešla.

Ovdje i oni sa šezdeset godina čekaju da im mladost počne.

To drugi ne poznaju, drugi druge brige briguju… Ima naroda sa malo vode i hrane, a onda i onih koji mnogo toga imadu ali im fali više svega. Mi, ovdje… mi smo drugačiji, kao pauza između stihova – kad se trag muzike naslućuje, ali ostaje nevidlјiv ušima. Za hronike neće biti šta da se kaže kada jednom odemo… iako smo imali glasa, iako smo umjeli svašta nešto što drugi nisu, i to na sijaset lјepših načina. Jedno ipak nismo znali – kako srušiti zidove što smo podigli u glavama.

* * *

Moriturismija (moriturism) – bolni osjećaj da ćeš proći i nestati. Da su godine što su prohujale bile tako bitne, a doživlјavao si ih kao generalnu probu pred nešto što nije imalo premijeru… osjećaj o finalu, a da nisi prošao kvalifikacije. Jer si se zagubio u čačkanju.

Postoje pitanja, koja treba čuti. Odgovori će ti ispričati kako si i kakav si…

1. Da li radiš ono što zbilјa želiš?
2. Živi li te život, ili ti živiš njega?
3. Koliko si sebi obećanja dao, a zaboravio?
4. Jesi li pronašao ono što si kanio?
5. Kad si se zaustavio?
6. Zašto si stao?
7. Imaš li nekog do koga ti je stalo?
8. Da li si dozvolio sebi da budeš dobro?
9. Jesi li strahove razbio?
10. Znaš li da nema reprize?
11. Znaš li da je sve za lјude?
12. Možeš li bolјe?
13. Da li si stradao?
14. Zašto nisi ustao?
15. Kad si ranjen, zašto se nisi oporavio?
16. Pamtiš li dobre duše?
17. Zaboravlјaš li zle?
18. Koliko si namjerno druge povređivao?
19. Da li si postao bolјi čovjek?
20. Šta si sve očekivao?
21. I, šta se dogodilo?
22. Gdje je sve ono što si?
23. Da li si nevidlјiv postao?

* * *

Šta nas je učinilo ovakvim? Nekoliko drskih kolaca što su se zabili kroz um, pa prošli kroz srce do tabana. Tako su nas klinovi zaustavili i za kamen zakovali. Zovu se:skiamahija – borba sa izmišlјenim neprijatelјima (rat sa sjenkama); okiolizam – užas zbog sopstvene nevažnosti i nodus tollens – shvatanje da priča tvog života više ni tebi samom nema smisla.

Kad na ona pitanja gore odgovoriš, nešto će iz tebe da se pomjeri… Biće to prvo krivlјenje sidra. Za onog ko klinove odlomi stiže nagrada… Liberozis – istinski intimna želјa da brineš manje i ne više o svemu; da stisak na dršci života makar zamalo opusti, da prestaneš da se osvrćeš nakon svakog načinjenog koraka… Želјa da životu priđeš igrivije, da se isplešeš dok traje… da budeš u vazduhu, licem među slobodnim pticama.

U suprotnom, zaspaćeš sa solјu na usnama… sa gorko slanim imenom anemoia. Ona čudna nostalgija za vremenima koje nikad nisi doživio, niti imao.

Svi prerano odu, čak iako su u godinama… odu jer nisu razvili sabaizam. Obožavanje zvijezda kroz osjećaj da si dio svemira.

Ali ti nemoj. Hodaj i pleši sa živima i mrtvima… ima toliko kilometara koje treba preći dušom i očima. Prepun je svijet raznih početaka… budi stih, ne pauza… otpočni sebe – prva si stanica. Izađi iz statusa. Traj, sve do kraja trajanja.

Milisav S. Popović

Lijepa krv – Daibhid

Često kažu “krv nije voda”… niko da oslušne Škote i zaurliče “bliska krv je najteža od svih otrova”. Crnogorska rodbinska mitologija se zasniva na ranama, gnoju i ćutanju. Svaka familija odnjeguje nekog divnog ko postane rob životima okolnih sukrvnika. A tradicija pokoravanja ide toliko daleko da čak nalaže da i djeca “žrtve” postanu “nasledno žrtvena generacija” – sve zarad koristi okota stričeva, tetaka, ujaka i šire rodbine. Škoti i za takve ljude imaju ime – Daibhid.

Po legendi, Daibhid Eildih bješe najdivnija kći cara, čije je blago oteo Bog šume. Za sobom je ostavio trag dragulja i bisera, pa je Eildih sama zalazila u mračne četine i donosila kući koji grumen da ogromna gomila sestara i braće nastave da žive u izobilju. Ne samo da je sve teže bilo pronaći zaostale mrve blaga… no je divna kći jednako uzorno morala čistiti i obraze i podove osionih prvosrodnika. Krila je njihovu opačinu pred narodom… sakrila tako i svrhu sopstvena života. Bahatost ostale careve djece prema njoj bješe epski priređena u velikom spjevu “Daibhid Maruna Ejl”, otkrivajući koliko jedno stvorenje “zarad mira u kući” umije da podmetne leđa i vrlo brzo postane lešina koja prstima nabira haljine grdnim sestrama, i priprema čorbe gadnoj braći. No, prema legendi, smrt je uze prije ostatka rođaka… i nestade održavanog mira, hrane i maženja. Imala je Eildah svoju djecu, no ujaci, tetke, stričevi, ujne i strine počeše da im nameću “maminu obavezu” i ištu nakaradne usluge. Žrtvenost se samo preselila sa mrtve golubice na jedva živuće ptiće…

Vrijeme prolazilo, pa jednog od najgorih dana robovanja, djeca divne mati utekoše u tamne šume… Makar ono troje što preživješe golgotu slugovanja rodbini. Tamo ih Bog, isti onaj što blago onda od cara uze, prihvati i nahrani. Ispričaše mu bosi klinci priču o rođacima i smrti majke – koju od carevne pretvoriše u sluškinju. Ovaj se umah rasplaka, a potom i zamah rasrdi. Posla Ente (vojsku od drveća) da razore izopačeni dvor. Tamo zatekoše zadriglu djecu raskoćenu iz utroba pokvarenjaka… i pojedoše ih, krckajući im kičme i stopalne kosti. Grdne tetke, gadni ujaci, škrbave snahe, vonjave strine i gulikožni stičevi padaše niciče gledajući kako im potomstvo nestaje u čudovišnim zalogajima. A onda Enti i njih prezalogajiše… Potom se božanstvo pojavi na kraju gozbe i uveza njihove duše za korjenja duboka… kako nikad ne bi ni primakle Edenu (mitskom obliku raja). Djeci lijepe Eildihe, onoj kukavnoj trojci, vrati blaga i skloni krošnje da vide sunca i reče “krv je bolest koja se kod milosrdnih poput smole prima… imali ste sreće da vas šuma zaštiti, ali sad vam kažem, bliska krv je najteža od svih otrova. Vodite računa da vam svuda okolo bude puno drveća”.

Ako ste spoznali sebe u krajevima ove priče… znajte da kolone Daibhida u ovom trenu, čiste glib i peru prezimena mnogih ovdašnjih kuća. Atak na takve žrtve je konstantan… samo da se vrat ne ispravi i leđa ne pronađu naslona. Daju vam da njegujete bolesne, da sahranite mrtve, da čistete, prepirate, kuvate i držite tuđi obraz sjajnim… a potom se goblini od rodbine, na grobovima pojave, da uzmu preostali slad – što od nasledstva ili uspomena.

Morate znati, ako posjedujete ono što se zove “lijepa krv”, zariće vam u vene sisaljke najbliži vampiri, i tjerati da lučite snagu i trpljenje, da zadoje svoje (uglavnom mlitave) mišice.

Dobri moj narode, postoje među vama oni koji nose prokletstvo Daibhida… ne nadajte se da će vaše muke ili žrtva (darovana porodicama) biti spoznata, priznata ili hvaljenja… čak očekujte proklinjanja i salve grudava od gada, vaših najbližih koji su utekli tokom teških vremena. Neće vam priznati nikakav prosuti kilogram snage, bujice plača… ili istrošenu čapru koju je pretukla samotna strava. Takvi se vrate lijepoj krvi – kad se tegobna priča okonča – da vam prerežu grkljan i rastoče njedra. Jer, treba ukloniti milosrdnika… zarad prostog uklanjanja traga.

U jednom dijelu epa, Eildih kroz suze pita sestru i brata “Bojite li se grijeha, koliko sam vam zarad svega vašeg, svoje dala… koljena izdrala, oči oslijepila i grudi isjekla?”… a oni joj udare dva šamara i prozbore “O kakvom grijehu si se našem ti spotakla?! Naše duše su mirna livada, nego idi ispravi gomilu zgužvana satena i zgotovi jela… gladni smo”. Tako je i presvisla, u grču… potpuno čista.

Ako si od loze Daibhida, ne nadaj se i u priče da će protuvama tegoban san da zasmeta… ili neki nemir poremeti srca. Ako je za tebe nanošenje grijeha najveća od svih mogućih kazni i nevolja, znadi… tim takvim oko tebe, grijeh je ništa drugo do mliječna namirnica.

Tvoja, lijepa krv, nikad neće prestati da privlači demona… čudno, jer smo tako gusto šumovita domovina.

Milisav S. Popović

Jeo bih Te - Hugsteizam

Egoizam. Svako li ga danas nosi, a? Stav o sebi toliko luksuzan da ne vrijedi prebijene pare. No, nije on toliko ružan – ima jednog daleko grđeg rođaka. Da li ste čuli za hugsteizam? Stanje teškog samolјublјa. Onaj koji ga posjeduje ne cijeni nikoga, a ako je u prilici, bez ustezanja će baciti druge pod kopita. Ovdje govorimo o obliku nekontrolisanog sebelјublјa koji za posledicu ima unakažen karakter – gangrenozan u svim živućim kanalima. Takvi su nosioci čiste zlobe, a svjesni toga nisu. Ubjeđenja su da su savršeno skrojeni, pa čak i da dobro čine. Prema slovu nauke najvještiji su manipulatori – zloupotreblјavaju emocije, zloupotrijebiće situacije (uvijek). Praktikovanje sebičnih interesa je za njih stvar božanske propovijedi. Ubijediće te da ono što njima treba mora postati tvoj cilј… Nije važno koliko će njih na putu stradati, sve dok je “aranžman uplaćen”.

            Hugste egotizam bi u prevodu značio najveći, nedosežni, vrhunski egoizam. Porijeklo fraze “hugst” je iz afričke govorne regije… njome se obilјežavalo nešto što je “golemo” u proporcijama.

            Hugsteizam je kroz istoriju obično vezivan za one koji su bili vladari. Rijetki i privilegovani pojedinci što su sebe proizveli u viševažne, velevažne, neophodne. No, kako se ulazilo u moderno doba, kuga samolјublјa se spustila međ obični svijet. Tako danas, u zavisnosti od civilizacijskog razvoja, više od sedamdeset prokletih procenata stanovništva Evrope može da se pohvali da su ovladali tehnikama hugsta. Posmatrati poredak, lјude i pojave isklјučivo iz “svoje perspektive” je generalno pogrešan ugao gledanja… hugsteovci ne samo da u tome ne vide manu, već mu rado pribjegavaju (“svijet je onakav kako ga ja vidim – svi ostali griješe”). Nјihov kompleks više vrijednosti je upotpunjen i “spasitelјskim ubjeđenjem” – intimno vjeruju da su mesije poslate međ lјude. Skoro pa bogovi.

            Naravno da ne postoje studije ili validna istraživanja o prisustvu hugste egotizma kod nas i naših naroda. Naravno da nikome nije teško da i bez rezulata shvati da se ogromna većina tako ponaša. Od prodavačica, taksi vozača, portira, kurira, konobara pa do “intelektualnijeg staleža” lјekara, političara, profesora, psihologa – svaka od nabrojanih kasti je prepuna hugsteovaca. Pazite sad ovo: prema jednoj od teorija, teški egoizam se pojavlјuje u doba izobilјa (kada hranu koju jedete ne morate loviti, ili noćiti pod golim nebom gladni) – te da olakšavanje egzistencije neminovno vodi do stvaranja pihtijaste mase od šmoklјavih naroda u kojoj će svaki pojedinac (u)misliti da je najvažniji… dok će im ramena biti sve tanja, noge kraće, stomaci širi i izbačeniji. Za svega nekoliko godina, ovo učenje je neslavno propalo… jer, nacije koje su zbilјa pošle stepenik iznad u raspoloživom bogatstvu, povećali standard stanovništvu – doživjele su upravo suprotno, hugste je rapidno opadao. Ljudi su postajali odmjereniji, lјubazniji, uviđajniji.

            Onda se pojavila druga teorija – vele da iluzija superiornosti nastaje kod onih naroda što su prošli teške egzistencijalne krize, prelomne istorijske momente u kojima su morali da rade mnogo toga čega su se kasnije stidjeli. E, tu smo već na nekom tragu. Ako i zanemarimo (a ne moramo) cijelu prethodnu rečenicu, ostaje nam stid kao valјan verifikator. Ovo duševno stanje (stid, sram), ako se pravilno ne artikuliše, kanališe – vremenom počinje kod nosioca da pušta očnjake… Onaj koji se vremenom stidio sebe, a nije terapeutski socijalizovan, pred sobom ima više mogućih loših izbora. Jedan od tih grdnih staza je i odlazak u ralјe hugstu. Najgori su savjetodavci, sa unakaženim sistemom vrijednosti. Vode najpraznije živote, opet puni stremlјenja.

            Hugsteovci intimno vjeruju u to da sva moguća zadovolјstva, korisnost i dobra moraju da pripadaju “meni”. A kada bi ih pitali “zašto?” – odgovor bio bio jedini mogući… “zato”. Ne zanimaju ih potrebe drugih – ni za stoti dio stotinke ne razmišlјaju o pomoći ugroženoj osobi. Hugste sa sobom nosi tri oblika egotizma: psihološki – ubjeđenje da čovjek po prirodi mora da postupa onako kako njemu najbolјe odgovara;izokrenuto etički – ne smiješ biti srećan zbog tuđeg uspjeha, treba zavidjeti i učiniti sve da “uspješnog” zatreš; minimalizam u razmišlјanju – ništa na svijetu bijelom ne smije biti smetnja tvom razvoju, sve svesti na samo svoje potrebe, svijet je tu zbog “mene”, “nikako zbog drugog.

            Ova, nova stvar, zapravo je staro štivo. Znate vi dobro s kakvim se lјudima svakodnevno srijećete. Čitajući kolumnu shvatili ste da krvno možda i pripadate plemenu hugsteovaca. Zbog toga nikada srećni ne možete biti. Bolјeće vas tuđe egoistično ponašanje, u najvećoj mjeri jer ne dozvolјavaju da ispolјite svoje.

            Nikada nećete moći da liječite druge od egotizma. Ali sebe? Možda, ako udavite samolјublјe u najhladniji vir. Koža će istina biti naježena… ali misli široke. Previše ih igra ulogu kralјa na zemlјi u kojoj dvorova nema dovolјno. Šta fali biti skroman šetač po dolovima? Bolјe nego kasirka sa kompleksom Sofije od Iskona… Nјu to svakako mnogo jače izjeda nego vas njena nelјubaznost.

            U mraku svojih soba jecali su i Bonaparta i Stalјin… iako su pokorili svijet.

            Gladi nemaju granica… ali stomak ima.

            Svako prejedanje se eventualno izriga.

             Samo ti nastavi da rilјaš…

Milisav S. Popović

Tragom hermelina

U hladnim predjelima Evrope živi stvorenje besprekorno bijele dlake. Varljivije od auroreborealis… u skrivanju spretnije od roja pahulja kad se u snijeg ustale. Obožavali su ga kao što danas obožavaju paunove… ili dosadne labudove. Među dvorjanima i plemenitom gospodom kružilo je naočito zvanje – hermelin mu ime nadjenuše. Zbog “čistote” i porijekla titule nisu ga smjeli izgovarati priprosti… pa je narod živulјku upamtio kao lasica, ili još rasprostranjenije “velika lasena”. Ni danas nećete čuti, posebno ne u našim krajevima da se zabranjeno s usana skotrlja. Strah od kazne nadživio je dželata. Doduše, kao i u mnogim drugim stvarima…

            Hermelin je oduvijek simbolizovao nevinost – pročitajte samo u dinastičkim knjigama – nebesko carsku bjelinu, visoku eleganciju. Krzno sniježne lasice je korišćeno kao ukrasni obrub na odorama kralјeva, svečanoj odjeći visokih državnih i crkvenih dostojanstvenika. Zapravo, može se reći da je svojevremeno najizopačeniji rod volio da se šepuri u koži hermelina. Misleći da će tako prikriti crni gar pod venama.

            O stvoru mrkih brkova postojalo je mnogo legendi, ali i jedno vjerovanje koje je zalutalo u nove sate… veoma uvreženo, neobično iskreno prihvaćeno. Kako je hermelin mesožder i hitar predator, često je kadar da se upusti u lov na krupnije glodare. Pacovi i zečevi su mu nerijetko na jelovniku, pa se u borbi sa njima služi lukavim zahvatom – davi ih dugulјastim tijelom, dušnik im pritiska šapicama. Drži i steže dok ne osjeti da je žrtvu napustilo damaranje.

            U 15. vijeku su bili ubijeđeni da tako cijedi i istiskuje dušu zaroblјenom. Postoje slike starih umjetnika koje svjedoče da lasena (kanda) nešto šapuće žrtvi – i kako magličasta tvar potom lelujavi iz grla. Naučnici kažu da “davlјenjem” plijena hermelin izbjegava nanošenje rana – da ih izgrize i kandžama načne ubrzao bi proces trulјenja, pa bi meso ubrzo postalo otrovno... neupotrebljivo. Gušenjem čini da hrana duže potraje. Odvlači ih u jazbinu i čuva za oskudne dane. A pazite ovo… ako se hermelin nađe na stratištu okružen smradom i truplima – povlačiće se dok ne utekne. U slučaju da bude sabijen u tjesnac – neće se usuditi da se probije kroz trulež, i tako isprlјa krzno. Skapaće na mjestu sa kojeg je, avaj, mogao pobjeći… samo da je htio da naruži bjelinu.

* * *

Rijetko možete čuti priču o dodiru heruvima. A možda uopšte nije legenda? Zašto se povukla iz predanja velika je tajna. U njoj stoji kako se niti jedan čovjek ne rađa sam… ni ti, ni ja, niko na svijetu nikada! Istog dana, istog časa zajedno sa tobom vazduh udahne još najmanje tri stotine osoba. Tako se pripovijedalo u 19. vijeku. Danas je brojka sigurno značajno veća.

            Vjeruje se kako su to zapravo naši najbliži srodnici… U judeizmu ih zovu braća i sestre po bijeloj krvi. A Bog ne bi bio Bog da  nije veliki zajebant pa je učinio da sve svi rode razbacani po različitim obalama – dovolјno udalјeni da se ne vide, a nedovolјno daleko da se ne osjete.

            U nekim oskudnim riznicama, pa u svicima sa njihovog dna stoji da je čovjeku najsvetija misija naći makar jednog istovremeno rođenog. Sudbina takvog puta biće naporna za putnika… susrešće se sa mnogim iskušenjima, sa upozorenjima koji će ga odbijati od traganja. Trulež i smrad uzaludnosti će jačati kako se cilj bude primicao… samo će se jedna stvar na samom kraju ukazati. Hermelin će se pojaviti! Stajaće negdje pored puta, ili će te posmatrati sa jezerskog kamena ili debla krajputaša… Nakon toga, znadi – preostaće ti još svega jedan dan do cilja. Još samo dan da sretneš onoga ko ti pripada!

            U Hatali piše: “Dovolјno je da vam se prsti tek sjenom okrznu, rukavi rubom dotaknu pa da saznaš da ste prava braća… jedine sestre koje je Svjetlost htjela”.

           Kad do susreta dođe, sve tek tada ima smisla… duše se spoje po šavovima, i svijet za vas što ste se našli počinje da blista. Taj momenat, prvi u nizu od trista, zovu teo teozifija – ili dodir heruvima.

* * *

U vrtima iznad ovog svijeta postoji ognjište od bijele vatre, koje je iz godine u godinu tanje. Odatle se grije Raj, a u njega se polažu ostaci časnih. Koštani plam, koji se u decembru pepelјa… i pada na Zemlјu… tako nastaju pahulјe, tako nastaje zima.

Služi samo jednom – da u snijegu, pored toliko tragova pronađeš one sitne… od šapica hermelina. Kud god išle, pa čak i do zubate studeni sjevera… na kraju traga nalazi se onaj ili ona što su jug tvog bića.

Neke bajke nisu samo u knjigama… I dalje ima zvijezda kojima ne znamo imena. Možeš isprlјati bjelinu, ali samo jednom, zarad važnog cilјa… da sa nekim postaneš cjelina. Nemoj ostati princ čije srce je u ritama…

           Braćo i sestre… da vas ne dave bez kapi krvi… pa makar i u ranama se tražili… srešćemo se na sniježnoj stazi. Nastali smo da bismo voljeli… da ne bi zgasli. Obrub smo svijetu… onaj bijeli, krzneni.

                                                                       
Pa nek se desi, kao što Hatala veli:

“Ukaže li ti se hermelin,

prestani da strepiš,

razdrlji se,

oslušni i ustani…

Stigao si gdje je trebalo,

postaćeš heruvim.”

Milisav S. Popović